Strategija u kojoj povećavamo unutrašnji pritisak, kako bi naterali sebe da se pokrenemo i ostvarimo ciljeve, toliko je apsurdna i bizarna kao kada bismo namerno udarali glavom u zid, samo zato što nam je lepo kad prestanemo J

Živimo u društvu koje nas ne ohrabruje preterano da posmatramo svoja unutrašnja stanja. U stvari, trenutni skup uobičajenih vrednosti, teško da nas ohrabruje da posmatramo bilo šta unutar nas. Uglavnom su te vrednosti okrenute ka spolja, ka postignuću, dokazivanju, samoostvarenju, samo postignuću….Tamo gde bi situacija trebala da bude bolja, kod ljudi koji se profesionalno bave duhovnim razvojem, razvojem ljudskog potencijala i drugim tehnikama i metodama ljudskog razvoja, čini mi se da je ovaj slučaj još izraženiji. Nije redak slučaj da se propagiraju tehnike postizanja ciljeva kao ultimativni odgovor na dostizanje ljudskih ideala i sreće. „Uspeh“ se navodi kao jedini mogući put, a pri tom se retko ili uopšte ne definiše u kojoj oblasti bi taj uspeh trebao da se desi i da li su te oblasti iste za svakog od nas?

Ostavimo za trenutak po strani tu hipnotičku opijenost „uspehom“ , i pokušajmo da zavirimo unutra da bi nam bilo jasnije o čemu govorim i kako ti mehanizmi funkcionišu .

Pre izvesnog vremena, razgovarao sam sa prijateljom koji je radio sa klijentom na problemu alergija. Njegov klijent, žena srednjih godina, je došla sa problemom , koji je muči već duže vreme. Alergije za koje niko do sada nije mogao da nađe odgovarajući uzrok, pojavljivale su se i nestajale bez neke jasne vremenske i posledične uzročnosti. Klasična medicina nije uspela da nađe zadovoljavajući odgovor, a posledice su bile jasno vidljive po celom telu. Ishrana je bila maksimalno korigovana, od strane stručnjaka, a takođe i mnogi drugi poznati izazivači alergija, ali bez uspeha.

Na prvi pogled sve je izgledalo skoro idealno. Uspešna žena (mislim na poslovni uspeh), sportski aktivna, sa sređenim porodičnim i društvenim odnosima. Ispostavilo se da je problem bio u samoj strategiji unutrašnje motivacije. Ta žena je negde u procesu vaspitanja naučila da sebe motiviše na taj način što bi povećavala unutrašnji pritisak i neprijatnost u telu, sve dok se ne pokrene i završi ono za šta je smatrala da treba da se uradi. Drugim rečima ona sama nije imala potrebu da postigne neke od svojih ciljeva, već joj je ta potreba bila nametnuta (ponekad vrlo suptilno) od okoline. Da bi zadovoljila te zahteve , ona je razvila mehanizam koji je stvarao neprijatnost u telu. U ovom slučaju to je bilo zaustavljanje daha nekoliko trenutaka i kombinacija senzacija u predelu solarnog pleksusa. Posle određenog vremena telo je samo počelo da stvara tu neprijatnost kad god je nešto bilo „moranje“ i „trebanje“.

Desilo se da takva vrsta motivacije povećanjem unutrašnje tenzije ne prija ostatku organizma i da je on reagovao tako što je proizvodio alergije… Da li je sve baš ovako, teško je reći sa stopostotnom sigurnošću, ali posle ovog objašnjenja mom prijatelju je uspelo da napravi intervenciju koja je pomogla ovoj ženi …

Ja sam pre nekoliko godina počeo redovno da trčim i to mi je polazilo za rukom ( nogama preciznije J ) nekoliko meseci . Osećaj posle trčanja mi je prilično prijao i to mi je davalo motivaciju da nastavim. Onda se desilo da je život krenuo drugačijim tokom J i ja nekoliko nedelja nisam uspeo da se organizujem i uklopim u svoj raspored tu naviku . Jednog jutra dok sam pregledao poštu, postao sam svestan blage ali postojane nervoze. Iako sam uglavnom dobro raspoložen, povremeno sam imao naviku da „posmatram“ senzacije u telu. Kada se tako nešto desi, znam da je to prolazno stanje i ne radim ništa, malo sačekam i neprijatnost nestane. Ovog puta sam se uhvatio u zamku i malo se prošetao lavirintom sačinjenim od mojih sopstvenih misli. Verovatno je zbog toga neprijatnost potrajala duže nego što bi bez mog svesnog mešanja, ali je to bio jedan od jako retkih slučajeva za koji mogu da kažem da se delimično isplatio. Nekako je meni došla misao, da nisam trčao već neko vreme. Nesvesno sam pojačavao pritisak u sebi, kako bi proizveo dovoljnu količinu neprijatnosti i naterao sebe da se pokrenem i odem na trčanje. Moje telo je stvaralo neprijatnost, kako bi me nateralo da trčim jer se posle toga osećam prijatno. Kakav apsurd…menjati trenutnu prijatnost za neizvesno obećanje u budućnosti …baš suludo. Znam da stvari nisu baš tako jednostavne, naš (sada već pro-zapadni) sistem vrednosti nas je okrenuo ka budućnosti i čekanju obećanog „grala“ negde tamo daleko u vremenu, ali logika je i dalje ista… Udaram sebe čekićem po nozi , zato što je mnogo lepo kad prestanem J …

Posle toga sam bio mnogo relaksiraniji po pitanju trčanja.Trčim ja i dalje , ali se ne jedim preterano kada se to ne desi J… život ima neke svoje puteve i do sada me je bezbroj puta uverio da mi je najlepše ako se opustim i uživam u putu…

 

Nepoznati hedonista

Za znatiželjne Tal Ben Shahar – Happier