„San izgleda sasvim realno dok smo u njemu,  tek kad se probudimo vidimo da je nešto čudno..“

 

Cobb, Film :  Inception

 

Mi ljudi možemo da se pohvalimo da smo najinteligentnija vrsta među svim poznatim vrstama na zemlji. Posedujemo nešto, što bi ja nazvao analitički um , koji je u stanju da reši jako kompleksne zadatke.

Iskreno govoreći , današnje celokupno školstvo se bavi uglavnom razvojem tog našeg analitičkog uma. Učenje slova, brojeva, matematička računica i kasnije kompleksne radnje, angažuju i razvijaju baš taj um.

Ako je potrebno da rešite matematičku jednačinu, ili neki drugi logički problem, najbolje i najefikasnije bi bilo da angažujete baš taj , logičko analitički um. To je vrlo jasna primena i služi za rešavanje problema u kojima postoji dovoljan broj podataka.

Za one koji poznaju malo matematiku , to bi bilo kao da treba da rešite sistem od 10 jednačina sa 10 nepoznatih .Može da bude kompleksan i vremenski zahtevan izazov , ali je rezultat izvestan .

Taj deo našeg uma je nekako jasno usmeren , fokusiran , određen da reši zadatke koji su rešivi . Naša kultura uglavnom pominje i bavi se tim našim aktivnim umom. Mi se veliki deo svog vremena krećemo kroz život angažujući baš taj logički deo.

Apsurdno je što analitički um ne može da nam pomogne skoro uopšte kada su emocije u pitanju, tu je on skoro  nemoćan. Možemo da provedemo dane i noći  u proračunu količine ljubavi koju će da nam donese sledeći dan, ili sledeća nedelja, a da pri tom ne odmaknemo od početka . Jedino što nam je u tom slučaju obezbeđeno je gotovo sigurna iscrpljenost. Iako je to očigledno, okolina nas je vaspitala da posvećujemo najveći deo svoje pažnje i vremena baš u tom neproduktivnom stanju .To je kao da pokušavamo da odvojimo elektrone od atoma običnom lopatom 🙂

Za razliku od tog, analitičkog, postoji i jedan drugi um , koji privremeno možemo da nazovemo reflektivni ili intuitivni um. Najlakše bi mogao da ga opišem kao ogledalo ili površinu vode koja reflektuje sliku .

On je kao i voda , najjasnije vidljiv kada je miran , staložen, kada nema talasa koje prave naša sopstvena razmišljanja. I ako na njega ne deluje neka sila, njegovo prirodno stanje jeste to mirno, staloženo postojanje. I baš kao i voda kada je mirna , tada je naš um najstabilniji , bistar i osetljiv na svaku promenu. Ako bi se desilo nešto što bi uzburkalo njegovu površinu , to bi bilo veoma jasno vidljivo.

To je stanje u kome smo najspremniji da nam se dese unutrašnje spoznaje, stanje u kome smo najkreativniji, kada možemo da stvorimo nešto istinski novo što pre nije postojalo u našem sistemu.

Tada smo otvoreni ka dubokoj unutrašnjoj inteligenciji koja je sve vreme prisutna ali je bila prekrivena snažnim analitičkim vrtlozima .

Možete da je zamislite kao zvuk flaute , koji je stalno prisutan , ali koji ne možemo uvek da čujemo od pleh muzike koju stvara naš obrazovani, društveno uslovljeni aktivni um…

Postoje mnogi koji će prepoznati ova stanja kada se sete gde i kako su im padale na pamet njihove najkreativnije ideje. Nekada pod tušem, nekada u šetnji, ali gotovo uvek je to bilo kada se umiri sva ta buka u glavi i kada dozvolimo zvuku flaute da prođe do naše svesti.

Mogao bi da to nazovem aktivno-pasivni um , kada ne bi postojala opasnost da to odmah osudimo, zato što živimo u kulturi gde je aktivno izrazito poželjno , gde nas stalno usmeravaju da preduzmemo nešto, da prilagodimo svet sebi , da stvorimo i uzmemo ono što je najbolje za nas …i naravno da u tom uzimanju budemo „uspešni“ J.

Kada je naš um u tom pasivnom, otvorenom, primajućem stanju , i kada mu to dozvolimo , onda on i prima (stvara ) rešenja i ideje koje su inače nedostupne.

To stanje je ono što se postiže meditacijom. Ovde ne mislim na sam čin meditiranja, već na njegov proizvod, na stanje naše svesti koje se tim činom stvara.

Najverovatnije su mala deca u tom stanju pre nego ih „prosvetlimo“ našim najmodernijim uslovljavanjima i obrazovanjem , pa čak i vaspitanjem. To je u stvari naše prirodno stanje .

Nas su samo naučili da to stanje nemamo. Uslovili su nas da aktiviramo i razvijemo ovaj drugi , svrsishodniji , ka spoljašnjosti okrenuti um. Onaj koji vrši poređenja , onaj koji nam govori da nismo dovoljno dobri ovakvi kakvi jesmo, da stalno treba da se menjamo, da budemo bolji, veći , lepši, pametniji, doteraniji i naravno uspešni J . I ne samo to , već bi trebali i da se radujemo tome J

Suprotno od toga , da bismo došli do nama prirodnog, nasilno oduzetog, pasivno kreativnog stanja, nije potrebno da radimo ništa, baš ništa … samo da dozvolimo sebi da se umirimo.

 

Napomena …čitaocu ovog bloga može ovaj tekst da se učini nepreciznim i drugačijim od ostalih tekstova. To je sasvim moguće , zato što ovde govorim o nečemu što naša kultura nije posebno obrađivala, pa nam nedostaju reči. Sa druge strane ljudski um ima ograničenje da zamisli nešto što je nematerijalno , jer u u istom trenutku stvara zamišljeni oblik….pokušajte da zamislite radio talas…da li ste sigurni da tako izgleda ? 🙂

Obećavam da ću se truditi da u narednim postovima budem konkretniji.