Verovanja i običaji :)

cute_kids_cute_play-wideVerujem, ne verujem..

Bajaga

 

Malo je reći da verovanja određuju našu stvarnost. Nekada je Timoti Liri (Timothy Leary) govorio da kada poverujemo u nešto, onda dve trećine našeg mozga rade na tome da dokažu da je to istina

U stvari sve se to dešava na nivou nesvesnog uma. Informacije dolaze do naših čula , a onda ih naši filteri obrađuju ( generalizacija, brisanje i izvrtanje ) sa namerom da daju što je moguće više dokaza za ono u šta verujemo.

Klasična slika iz školskih udžbenika na kojoj je čulo vida prikazano kao kamera sa izvrnutom slikom , je blago rečeno netačna . Deo u kome svetlosna draž dolazi do naše rožnjače može da ostane , ali dalje do našeg uma ne dolaze neprerađeni podaci, već se sve to prvo obrađuje, cenzuriše i doteruje , pa tek onda postajemo svesni onoga što mislimo da smo videli …

Problem nastaje zato što mi nismo svesni svih tih procesa koji doteruju našu stvarnost uz pomoć filtera. Nama deluje kao da vidimo ( osećamo i čujemo ) stvarnost baš onakvu kakva jeste. A to jednostavno nije tako.

Mi vidimo samo jedan mali deo stvarnosti (naša čula su ograničena ) i to iskrivljene stvarnosti , tako da se uklopi u naša verovanja. Šta to praktično znači ? Često sam posmatrao ljude u prepirkama oko toga da li je nešto tačno ili ne . Ponekad isti događaj, dva čoveka opisuju na različit način. Kada biste ih priključili na detektor laži, on bi pokazao da obojica govore istinu iako se iskazi ne slažu ? I to nije sve . Često se i nama samima dogodi da isti događaj koji nam se dešava više puta, preživimo na različit način u zavisnosti od raspoloženja. Recimo nije nam isti doživljaj vožnje automobilom ili autobusom kada smo raspoloženi i veseli i kada smo rastrojeni i uznemireni…

Na naš doživljaj stvarnosti utiču naše misli ( jer svi ti filteri nisu ništa drugo nego misli ). Prema tome način na koji „vidimo“ stvarnost zavisi od naših misli , a mnogo manje od spoljašnjeg uticaja , mada je to uobičajeno shvatanje …

Danas sam u parku posmatrao decu kako se igraju . Nekoliko dečaka i jedna devojčica igrali su neku zanimljivu igru u kojoj su se pretvarali da su putnici u zamišljenom autobusu . Nisam shvatio baš sve detalje igre, ali poenta je bila da jedno od njih bude vozač i da vozi ostale. Bilo je tu dosta smeha i radosti, trčanja i gurkanja i ono što se posebno činilo zanimljivo celoj grupi, bila je sirena autobusa. Povremeno je neko od njih spuštao ruku kod vozača i pravio se da pritiska sirenu, a onda bi svi trubili i trčali okolo… Posmatrao sam ih neko vreme uživajući u toj njihovoj kreativnosti i divio se količini radosti koju je proizvodila zamišljena sirena u zamišljenom autobusu, sve dok mi pažnja nije skrenula na neke druge događaje u parku. Trgao me je plač jednog od dečaka iz grupe, koji je vidno uplakan trčao ka mestu na kome se nalazila njegova majka. Jecajući tražio je pomoć za situaciju koja ga je rasplakala. Primakao sam se malo da čujem šta se tačno događa i šta je pokvarilo svu zabavu. Problem je bio u tome što drugi dečaci nisu hteli da ga puste da pritisne sirenu na autobusu. Majka ga je tešila, objašnjavajući mu da su oni bezobrazni i da će mu kupiti sladoled ako prestane da plače… Uobičajena situacija koja se dešava svakodnevno?

Zamišljeni autobus, zamišljena sirena a problemi stvarni? Bol i suze od zamišljene stvarnosti u igri, samo zato što je mališa poverovao da neko može da ga spreči da pritisne u mislima zamišljenu trubu u naizgled bezazlenoj igri. Neko mu nešto oduzima, brani, uskraćuje, a majka sve to potvrđuje tešeći ga, kao da je i sama doživljavala slične situacije !?

Pogledao sam mesto na kome se do malopre odvijala igra. Nije bilo ni autobusa, ni sirene, a više ni dece, jer se igra u međuvremenu raspala. I dok sam posmatrao majku i dečaka kako polako odlaze, pitao sam se kako smo to uspeli da naviknemo sebe, da je normalno da nas boli nešto što nije stvarno ?

Vaš nepoznati hedonista

Advertisements

2 comments

  1. Hvala na riječima i dobroj namjeri ❤ Na putu samospoznaje ili višeg znanja dođe trenutak kada sve što znamo trebamo izbaciti, jer čovjek uči na iskustvima, a iskustva su obično bolna ili smo ih stekli u stanju svijesti koja nije onakva u kakvoj želimo da budemo. Teško je odbaciti programe i mislim da jedino meditacija može pomoći da se ogolimo od takvih uvjerenja..

    1. Mina, sa većim delom ovoga se slažem (ovo o dobroj nameri 🙂 )….jedino što sam ja siguran je da u tom procesu nema borbe…pa se uvek trudim da ne koristim reči izbaciti, odbaciti…pobediti…nadjačati…jer to ne radi. Možda je najprikladnija reč “spoznati” ili “uvideti”…Što se meditacije tiče , ljudi su u tom pogledu dosta zbunjeni..meditacija je proces i on ne znači ništa…stanje u koje bi mogli da dovedemo sebe meditacijom, može jako da nam pomogne da uvidimo koliko toga je kreirano od naših misli i da osetimo lepotu kratkih trenutaka bezmisli 🙂 ma tako nekako , baš se raspisah 🙂

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s